“Mi smo prosto došli do toga da niko ne veruje da će Srbija snažno da iskorači pa to niko i ne obećava. Nisko su postavljeni ciljevi srpske politike, a narodna očekivanja su još niža. U takvoj atmosferi izlazi narod na izbore, koji će, po svemu sudeći, biti nerešeni i dokazaće se još jednom teza da države ne napreduju kroz političke promene, već kroz promene po dubini društva: novom socijalnom stratifikovanju i novim kulturnim modelima. Naravno, na izborima će neko da pobedi, ovako ili onako, ali će stanje u društvu ostati nerešeno: jedni japijevci biće zamenjeni novim. Svuda političara, nigde ideje.”
A nekako mi sledeći komentar, mnogo stariji od poslednjeg broja Vremena, prirodno dolazi na ovo mesto:
“Christianity has not been tried and found wanting; it has been found difficult and not tried.” (G.Chesterton)
Iz intervjua novinara Vremena, Nebojše Grujičićasa Stankom Cerovićem, autorom knjige Istorija je krv: Umjetnik u civilizaciji smrti (Vreme, 2012.).
U ovoj knjizi kažeš: “Na kraju krajeva, važno je samo jedno pitanje: na čijoj si strani?” Na čijoj si ti strani, Stanko?
Banalnosti, Nebojša, sve same banalnosti i grandelokvencija. Ako te pisanje dovede do bitnih stvari, a to znači primakne realnosti života, sve je banalno i prosto, a strašno i čudesno. Svaki čovjek, uvijek i svuda, u pustinji i na Menhetnu, u anonimnosti i bogatstvu i slavi, uvijek bira da li je na strani vjernosti ili izdaje, dobra ili zla, istine ili laži, širine ili sitničavosti, života ili smrti, svjetlosti ili mraka. Tu nestaju ironija, humor, politika i literatura, nema šta da se proda i ne može se prevariti nikoga. Dere se koža. Vrijeme je krv. Svi mu se smiju, služi za podsmijeh cijeloj istoriji, ali svejedno: stoji na vratima života, i još većih čuda, nigdje u okolnim sazvježđima nema niko osim njega u kome se rađa smisao, niko osim njega ne osjeća ništa, a njegova osjećanja se penju do zvijezda. Sa te tačke bira na čijoj je strani. Šta god da uradi, ja mislim da će cio svemir znati. Probaj, Nebojša, pa mi javi gdje si.
Lazaraznam godinama. Odlično kuva i oduvek je imao ubitačan šut sa distance u basketu. I oduvek je bio drugačiji; reći će raja – čudak. Što se mene tiče, jes` bio poseban al` od one sorte prijatnih i bezopasnih čudaka. (Kao onaj dečak Vincent Tima Burtona.) Ne samo što je bio vazda zamišljen već mu je senka bila nekako gušća; kao nekog ko nosi teret nekih briga, teških i plemenitih. Još u osnovnoj mi je ličio na malog čoveka koji nosi neke odrasle brige koje su ga, na nesreću pronašle pre vremena. Da li je to bilo zbog problema u porodici koje im je otac pravio, ili je prosto bio takav tip, ne znam. Uglavnom, bio je mnogo stariji i zreliji nego što mu je krštenica govorila.
Zato me nije začudilo kada sam od nekog čuo da je po završetku srednje postao religiozan. Sudeći po svemu što se moglo videi, duboko religiozan.
Bitni su mu postali Bog i religiozna zajednica kojoj je pripao. Sve je počelo da mu se okreće oko Boga, čitav život. Obećanja da će Bog pobediti patnju i smrt jednog dana i dovesti novi svet su mu od tada infuzija koja ga održava u životu. Postao je čovek koga jedino što je zaista interesovalo jeste duh i duhovne vrednosti.
Nekako ruku pod ruku sa tim oslobođenjem, produhovljenjem (valjda je to prava reč), videlo se da je došla na i u njega i neka posebna vrsta nesreće, sada kad je svojoj muci konačno mogao da da ime: zarobljen sam u ovom svetu greha, smrti i prolaznosti.
Iskren je kad kaže da se ovde, u ovom materijalnom svetu, oseća kao u tamnici. Nije on otišao u monahe, da budem jasan. Danas ima porodicu, ima posao, peva u crkvenom horu, obavlja odgovorno dužnosti. Ali, s druge strane je, kažu mi zajednički drugari koji se viđaju s njim, sasušen i ne živi u sadašnjosti, već u nekom drugom vremenu, valjda u toj budućnosti koju Bog priprema.
Duhovan je, al ne i radostan.
Da, kad bolje razmislim, to jeste njegova “dijagnoza”: on je toliko razočaran sadašnjošću i materijalnim, da ne živi u njoj već u svetloj budućnosti, u nekoj ne-materijalnoj stvarnosti.
Religijski eskapista, rekli biste, i ne biste pogrešili.
Ima taj prezrivi odnos prema sadašnjosti i monotonoj rutini života. Misli su mu u budućnosti gde ga čeka neki drugačiji svet. Kada sam ga slušao dok priča o ovom životu satkanog od previše običnih stvari: ustajanja iz kreveta, odlazaka na posao, umornog vraćanja, petljanja po kući… utisak je bio da čezne za neobičnim iskustvima, manje dosadnim i svakodnevnim, „uzvišenijim“ kako ume da kaže. Naravno, duhovno uzvišenijim. Čudima. Neobičnostima. I veruje da će mu ih taj novi svet doneti. Tako su ga učili, tako oseća, tako i živi. U međuvremenu, prezire ovaj i ovakav život. (Podsetio me na Petru, znate vas dvoje koji pratite ova žrvljanja moja – onu iz prošlog bloga. Na očigled njih dvoje su na suprotnim krajevima ljudskog spektra i svetonazora, a tako slični. Oboje čeznu za nečim što nemaju, i zaboravljaju da žive u tom što imaju. A život ističe kao pesak kroz prste.)
Dosta mi je, Igore, bede ljudske. Dosta, brate, dosta. Umorio sam se. I ljudi mi je dosta. Gomila smo podlih sebičnjaka. Ja sam sam perverznjak. (Uvek je bio nerealno samokritičan; al nije lagao jer se realno osećao takvim). Prljav. Vrtimo se u bezveznim sivim krugovima obaveza i dosade…. Zato prezirem materijalno jer me stalno vuče dole. Materijalno me odvaja od Boga. Razočaran sam i ne želim da imam ništa sa njim. To je to, šta da ti više pričam. Ne verujem da me razumeš. Idem sad…
Pokušavam da ga razumem. I on me poznaje, zna da pokušavam da saslušam ljude. Ali kao da ne veruje da mogu. A ja se u stvari njemu divim jer je uvek imao petlju da ide uzvodno, i da ide kud mu savest nalaže, makar mu to donelo ismevanje drugih. I privlači me ta njegova okrenutost ljudskosti i to što traži nešto više, ili dublje. S druge strane, imam snažan utisak da on prezire užitke koji su deo ovog života. U stvari, da prezire ovaj život na ovakvoj planeti. Kao da ga smatra nedostojnim duhovnog čoveka. Kao da mu je sve to previše zemljano.
- – - – - -
Želeo bih samo da mogu nekako da dođem do njega (jer mu se izgubio trag u poslednje vreme) da podelim s njim par pitanja, verujem da bi znao šta da mi odgovori:
Da li hrišćanstvo mora obavezno da ima tu notu preziranja ovog života, nepopravljivo materijalnog? Može li čovek da bude hrišćanin i da voli ovaj život? Da li je moguće da duhovna osoba ne bude obavezno anti-materijalna? Da li je pravi hrišćanin neko ko u stvari afirmiše ovaj život sa svim njegovim lepim, bogomdanim čistim užicima (pored svih borbi, boli i nepodnošljivosti) kao dar od Boga?
Štaviše, Lazo, zar nije neka logika da kristijanin uživanje u Božjim darovima treba da shvati kao svoju religioznu dužnost?
Ova zemlja po kojoj gazimo stenje pod svim bolima, gresima, nepravdama i zlom, i svakako vapi za nekim spasenjem, i da – Božja intervencija je valjda jedino što može da nas iščupa iz čabra, ali da li baš moramo da preziremo ovaj život? Zar nije moguće biti duhovan i istovremeno (i upravo zbog toga) uključen u život ovakvog sveta? I, brate – radostan! Biti ako treba ljut na njega i njegovu izopačenost, odlučno se odreći nje, ali ga svejedno voleti? Boriti se, ulagati u duhovno, jačati se obećanjem novog sveta koji će Bog doneti, ali ostati zemljan, ostati prisutan u sadašnjosti i ovde, pokušati da predukus tog sveta čistog, lepog i sočnog daš ovom svetu prljavom, ružnom i isušenom?
Lazare?
My Body Is A Cage
My body is a cage that keeps me
From dancing with the one I love
But my mind holds the keyMy body is a cage that keeps me
From dancing with the one I love
But my mind holds the keyI’m standing on a stage
Of fear and self-doubt
It’s a hollow play
But they’ll clap anywayMy body is a cage that keeps me
From dancing with the one I love
But my mind holds the keyYou’re standing next to me
My mind holds the keyI’m living in an age
That calls darkness light
Though my language is dead
Still the shapes fill my head
I’m living in an age
Whose name I don’t know
Though the fear keeps me moving
Still my heart beats so slow
My body is a cage that keeps me
From dancing with the one I love
But my mind holds the key
You’re standing next to me
My mind holds the key
My body is a
My body is a cage
We take what we’re given
Just because you’ve forgotten
That don’t mean you’re forgiven
I’m living in an age
That screams my name at night
But when I get to the doorway
There’s no one in sight
My body is a cage that keeps me
From dancing with the one I love
But my mind holds the key
You’re standing next to me
My mind holds the key
Set my spirit free
Set my spirit free
Set my body free
Nalazim se na pretrpanom partiju u centru grada. Napakovani smo kao sardine. Razgovaram sa mladom damom, Petrom. (Volim retka imena. Razmišljam kako ne poznajem nijednu Petru stariju od 5 godina.) Priča mi da se, uprkos kul poslu i sjajnim prijateljima, oseća nesrećnom. Pitam je šta misli pod “nesrećnom”. Kaže mi da je izgubila fokus u životu; budi se letargična i često uhvati sebe kako plače bez nekog posebnog razloga. (Dok priča razmišljam da, koliko se sećam, ovo jesu simptomi depresije.) Kaže, mislim da se tako osećam jer mi je život nekako postao ustajao. Živi u istom stanu već 3 godine, i vreme je da ga promeni. Zasitila se svog posla i potrebna joj je promena. Njeno rešenje za ovaj problem je da se preseli u Pariz kako bi osvežila svoj život. Oseća da joj treba neko novo iskustvo.
Pitam je šta njeni roditelji misle o tome? Kaže mi da je prestala da razgovara sa majkom. Zašto? Pre tri meseca majka joj je napustila oca zbog veze koju je već imala sa porodičnim prijateljem. Otac je to prilično teško podnosio. (Činilo mi se da smo konačno došli do razloga za njenu depresiju; ona, međutim, to izgleda još uvek nije mogla da razume.) Uverena je bila da sve što treba da uradi jeste da otputuje, pronađe nove prijatelje i novi posao, i tako doživi i iskusi život kakav bi on trebalo da bude – uzbudljiv, stimulativan i pun smisla.
Šest meseci kasnije dobijam email od ove devojke. Nalazi se u Irskoj; Pariz joj nije pružio ono što je ona od njega očekivala.
Nešto nije u redu sa Parizom.
…
Ovako sklon preteranom razmišljanju kakav sam, eto, razmišljam o Petri. I sebi. I nama. Odvojiš malo vremena da se zaustaviš, da se izmakneš od svega, i samo je pitanje vremena kada će ti se sledeća slika pojaviti, manje-više bistra:
Naučeni smo, mi pripadnici generacija x, y i potonjih, da ćemo smisao života pronaći kroz akumulaciju iskustava. Naravno, iskustava stimulativnih i uzbudljivih. Upravo ovi sastojci su, priča nam se, život onih kojima zavidimo (čitaj: slavnih ličnosti) učinili tako ispunjenim i vrednim divljenja. I naravno, tabloidi, trač-pisanija, celebrity news, beskonačne stranice i sajtovi i žitija o njima koji su se dokopali tajne srećnog života i uživaju ga, dugo, uporno, temeljno i živopisno nam predstavljaju te modele kao primere dobrog života. To, naaravno, serviraju oni kojima naprosto to donosi – kamare para. I, priznajmo im, uspeli su u tome da mlađani pripadnici savremenijeh društava postanu temeljno nezadovoljni onim što imaju i jesu (a što je uvek manje i manje intenzivno od tih bogolikih modela, je l` te). A mi nezadovoljni smo, jakako, savršene mušterije za šećerne vodice koje će nam ovi nudkati kao sigurna rešenja koja garantuju zadovoljenje. Uglavno, tako nekako smo postali naraštaj odsečen od vlastitog stvarnog života, neprestano gledajući preko ramena, neutešno sežući za ponuđenim stimulacijama, fatamorganama stvarnog života koji se nikad ne može dosegnuti.
Postali smo robovi romanse zvane “Biću srećna, biću srećan kad…”.
A kad kupimo to što je trebalo da nam doda nešto od tog kvaliteta života, ili kad odemo negde gde je trebalo da nas valjda čeka neki Edem, ili iskusimo ono što su nam obećavali da će nam dati “to nešto”… a to nešto se ne dogodi (čitaj: nasankamo se), spremi nam se nova priča, izmisle se nove gladi kako bismo zaboravili na stare. I tako do u beskonačnost.
Kako smo postali tako laki za hvatanje u te mreže?
Verovatno zato što u potrazi za svojim identitetom, nekada su mladi ljudi imali tradiciju, religiju, porodicu… neki stabilan, vertikalni identitet. Sada su, sada smo ostali bez toga. (Kako? Huh, ko zna…) I ostavljeno nam je da taj identitet sami konstruišemo, na nekoj horizontali. A ovi kojima se sve okreće oko profita imali su spremnu zamenu. Čitao sam negde neke koji su to što se izrodilo krstili hiperpotrošačkim društvom.
“Sreća te čeka iza ugla, kad budeš otišao na OVAKVO letovanje, shvatićeš…”, “Treba da probaš ONO, i bićeš ispunjen…”, “Obuci TO i doživećeš…”, “Treba ti promena; kada bi našla sebi ONAKVOG tipa, sredila bi se…”
“Biću srećan kada…“.
To je postala naša adikcija. Ulazimo u taj vrtlog ovisnosti, uvek sa potrebom za jačim fiksom da bi zadovoljio naše sve snažnije prohteve, dok usput sve više gubimo sopstvenu slobodu.
Neko će čak reći da naša potreba za smislom, nekim identitetom na dubljem (duhovnom?) nivou, govori da ova hiperpotrošačka kultura koja nas doji svojim mlekom, postaje svojevrsna savremena ekscentrična religija. (A mi, njene katihete ili pak noseći vernici.) Tržni centri i bioskopske sale postali su naše crkve. Slavne ličnosti podsećaju na svece. Kupovina postaje naš sakrament, a trač časopisi postaju naše sveto pismo. Konačno, promenu površine smo poistovetili sa obraćenjem.
Pa, i liči da je tako.
Nešto nije u redu sa Parizom.
…
Petra
je tek jedna od nas
koji izgleda da tražimo sreću
na pogrešnom mestu,
na pogrešan način.
Ima li neko ideju gde drugo i kako drugačije da je tražimo? (Da pokušamo nešto staro?)
Discothéque
You can reach
But you can’t grab it
You can hold it, control it
No, you can’t bag it
You can push
But you can’t direct it
Circulate, regulate, oh no
You cannot connect it
You know you’re chewing bubblegum
You know what it is
But you still want some
‘Cause you just can’t get enough
Of that lovie dovie stuff
You get confused
But you know it
Yeah, you hurt for it, work for it, love
You don’t always show it
Let go
Let’s go
Let’s go
Discotheque
(Hi, come on child)
Oh oh
Let go
Let go
Discotheque
You want to be the one
But you know you’re someone else instead
You want to be the song
Be the song that you hear in your head
Love…
Ooo, love…
Love…
It’s not a trick
‘Cause you can’t learn it
It’s the way you don’t pay, that’s okay
‘Cause you can’t earn it (yeah)
You know you’re chewing bubblegum
You know what it is
But you still want some
You just can’t get enough
Of that lovie dovie stuff
Let go
Let go
Oh oh oh
Discotheque
(Come on, come on)
Go girl
Go girl
Ah ha ha
Discotheque
(I want you)
(I want you)
Oh, Ooo, oh / (Mmm-love-mmm)
You’re looking for the one
But you know you’re somewhere else instead
You want to be the song
Be the song that you hear in your head
Love…
You want heaven in your heart
Heaven in your heart
The sun, the moon, and the stars
But you take what you can get
‘Cause it’s all that you can find
But you know there’s something more
But tonight, tonight, tonight
Ah, high
High, high
High, high
High, high
Boom Cha, Boom Cha, Discotheque
Boom Cha, Boom Cha, Discotheque / I paid, get in, I can’t, not enough
Boom Cha, Boom Cha, Discotheque / I paid, get in, I can’t, not enough
Boom Cha, Boom Cha, Discotheque / I paid, get in, I can’t, not enough
Boom Cha, Boom Cha, Discotheque
Mihajlo je moj drug. Ima lepe oči i smešne cipele. Otkad ga znam, bio je tip koji razmišlja o svemu. O veliki pitanjima. Životu i smrti. On kaže da ga niko nije pitao da li će da živi ovaj život. Tutnut mu je u ruke i evo, muči se s njim. Mučenje je to ne zato što ga ne voli već zato što zna da će ga izgubiti i da ga ta okrutno nepopravljiva činjenica čini besmislenim. Kaže, ljudski rod se puva da je nešto a deca smo slučajnih i hladnih procesa, bezimenih i bezličnih. Mi smo svi kopilad. Naša majka je kučka Slučajnost. A, kad se pojavimo i osvestimo, ko uključi mozak i želi istinu ma kakva ona bila, doživi da mu sama dođe: smrt, ljudi – smrt, ukida smisao svega što radimo.
Mihajlo mnogo razmišlja o smrti.
Istetovirao je Bajronove reči na levom stopalu, odozdo: “Dopusti mi, da ovde umrem…”. Što, Mihajlo, pobogu, na tom mestu, valjda to treba drugi da vide, tatoo je valjda kao neki izjava za javnost. Kaže, dole mu je mesto. Znaš me, opseda me ta misao, ja pokušavam da je se otresem, i da je zgazim kao bubašvabu, i da se ne obazirem na nju. Ali ona se vraća kao stari strah, lepi se za mene i ne pušta me. Kud krenem ja, ona me verno prati. Dole joj je mesto, kaže.
Kasnije sam saznao da su te reči početak pesme koja nastavlja: “…– jerbo rađati/ stvorenja, što će mnogo godina/ tek patiti, pa umreti – to znači/ ja mislim, samo širit’ smrt/ i množit’ umorstvo.” Mika prezire ljudski kukavičluk koji ga tera da beži od ove istine i da robuje toj iluziji da smo jedinstveni i posebni. Kakva egocentrična uobrazilja!
Čita onog Bertranda Rasela. “Sav napor iz svih doba, sva posvećenost, svo nadahnuće, sav blistavi sjaj ljudske genijalnosti, sve to je predodređeno na uništenje u sveobuhvatnoj smrti sunčevog sistema.“
I, tako, reći ćete – taj tvoj Mihajlo je izgleda zakržljala duša nasukana u postojanju koje mrzi, ali koje ne može da izbegne. Neko bi od vas čak izustio – nihilista.
Uglavnom, nedavno je, posle stotrideset minuta monologa, na posletku smogao snage koliko da izusti pitanje, “I, Igore, kako onda živeti život koji je potpuno besmislen?”
A ja – još uvek razmišljam. O tome da li je ovo Mihajlovo istina. I o tome šta, ako to jeste istina, s njom uraditi.
“Čekanje nas ne slabi, ne čini da postajemo umanjeni ili osiromašeni; baš kao što čekanje ne osiromašuje ni trudnu mamu. Čekanje nas čini većim. Naravno, mi ne vidimo šta nas to čini većim. Ali što duže čekamo, veći postajemo, a naše isčekivanje postaje radosnija rabota.”
I used to write,
I used to write letters I used to sign my name
I used to sleep at night
Before the flashing lights settled deep in my brain
But by the time we met
By the time we met the times had already changed
So I never wrote a letter
I never took my true heart I never wrote it down
So when the lights cut out
I was left standing in the wilderness downtown
Now our lives are changing fast
Now our lives are changing fast
Hope that something pure can last
Hope that something pure can last
It seems strange
How we used to wait for letters to arrive
But what’s stranger still
Is how something so small can keep you alive
We used to wait
We used to waste hours just walking around
We used to wait
All those wasted lives in the wilderness downtown
oooo we used to wait
oooo we used to wait
oooo we used to wait
Sometimes it never came
(oooo we used to wait)
Sometimes it never came
(oooo we used to wait)
Still moving through the pain
(oooooo)
I’m gonna write a letter to my true love
I’m gonna sign my name
Like a patient on a table
I wanna walk again gonna move through the pain
Now our lives are changing fast
Now our lives are changing fast
Hope that something pure can last
Hope that something pure can last
oooo we used to wait
oooo we used to wait
oooo we used to wait
Sometimes it never came
(oooo we used to wait)
Sometimes it never came
(oooo we used to wait)
Still moving through the pain
(oooooo)
we used to wait (x3)
We used to wait for it
We used to wait for it
Now we’re screaming sing the chorus again
We used to wait for it
We used to wait for it
Now we’re screaming sing the chorus again
I used to wait for it
I used to wait for it
Hear my voice screaming sing the chorus again
That’s the nightmare I’ve been running from.
So let me hold you in my arms a while,
I was always careless as a child.
And there’s a part of me that still believes,
My soul will soar above the trees.
But a desperate fear flows through my blood,
That our dead loves buried beneath the mud.
Let’s grow old together,
And die at the same time.
Let’s grow old together,
And die at the same time.
Mi nismo anđeli, al` nismo ni životinje. I ta dvostruka činjenica uzrok je bezmalo svih slatkih i manje slatkih komplikacija koje nam donosi to čudo koje zovemo životom.
Naravno, mi jesmo materijalna, mesnata, organska vrsta bića. Imamo, između ostalog – želudac, hormone, kožu i oči. Dobro poznajemo njihovu moć nad nama. Ovi nas neumorno gone da ih snabdemo hranom, omogućimo im rasterećenje, obezbedimo dodir, hranimo ih prizorima. Dakle, nismo baš bestelesni anđeli. A šta smo?
S druge strane, ume da se čuje iznutra i krčanje nekog „želuca“ koji ište drugu vrstu hrane. Dođu dani kad neki drugačji porivi čine da smo žedni i posle tri dana svadbe, a bogme i posebna vrsta buljavih „očiju“ koje bi da gledaju ono što se ne vidi. Definitivno nismo baš ni životinje. Onda, šta smo?
U svakom slučaju, nismo ni anđeli niti smo životinje. Šta smo – dabogda shvatili na vreme.
